To ne more bit! Eeeej..., da nema više viceva koje si nan priča plačuć o' smija, sav crven u faci, sav u transu samo zato jer je kurati Mujo okinija Fatu, a Haso je opet izvuka deblji kraj, a mi ti odgovarali „stvarno nisi normalan, i di si to čuja, i ko ti je to sad reka“.
Ta kocka vedrine koju bi Ti pronija redakcijom, prijatelju..., ta „ludost“ koji bi Ti donija sobom kad bi se pojavija na vratima onako velik, nasmijan i drag; e, to - to će nan falit, Mosore! Ostavija si nas, druže, u ova gruba vrimena kad smo sve više zabrinuti..., i sve više sami..., i sve manje jedni drugima ljudi, Čoviče!
Ili će bit sve ovo opet neka Tvoja zajebancija?
Bi' će oćeš dignit na baketinu
Rađu, Capu, Sobina, Feđu, Flascha... Ili Ti se oni „svete“ jer si jin, kad bi bolovali, vodija picigamorta da jin uzme miru i dovlačija don Milu za posljednje pomazanje?
Samo, zašto tako brzo? Zašto tako iznenada, Mosore? I zašto, meštre, Ti, koji si duhon bija najmlađi među nama, koji si i dan i noć pisa, stvara, snima, čuva fjabe i anegdote, koji si živija samo za priznanje tvoga Splita i Dalmacije, za još jedan pljesak i naslovnicu..., zašto si tako požurija, i ko te to, kumpanjo, tako naglo pozva sebi?
Saša LJUBIČIĆ P.S. Pozdravi mi sve naše!