“Tko zna zašto je ovo dobro…“, tužnim glasom sam rekao na ulasku u autobus supruzi čije su oči već bile pune suza i čekale samo jednu pogrešnu riječ. Srećom pogrešna riječ nije bila u ovoj sintagmi one babe koja je u ratu spasila glavu samo zato što je slomila nogu i nije mogla sa sumještanima na rad u polje koje se našlo na putu četnicima…
Za nekoga tko nas je gledao sa strane na prvom peronu splitskog autobusnog kolodvora izgledali smo kao da se rastajemo na najmanje godinu dana, kao da putujem trbuhom za kruhom u München, a ne na tri dana poluposlovno u Zagreb.
I baš kad sam se ponadao da ću sâm sjediti na oba sjedala zbog kurvanjskog pokušaja širenja kao da sam peršona i po, a ne jedva pola normalnog čovjeka, eto ti jedne starine s povećim plavim plastičnim kockastim termo hladnjakom kojeg je ugurao na pod između sjedala odbacivši moje noge put prozora i tek nakon što je sjeo pogledao me ravno u oči, prodornim živim pogledom, neobrijan, tamnoput i naboran – što od rada po suncu u polju što od starosti – pa upitao:
– Jel slobodno ovdi, sinko?
- Je dida… je.
– Aj vala Bogu… ja ti uvik volin baš ovdi sist, isprid zadnji’ vrata.
Ako ludonja opizdi u nadvožnjak neće ga zgužvat dovle, a iman i vrata za uteć. Samo sam ga nijemo gledao i pokušao ispratiti burnu gestikulaciju težačkim rukama pazeći da ih slučajno ne dobijem preko lica što bi automatski bio, najmanje, knockdown.
– A oklen si ti sinko?
– Vidite dida, moji su u Splitu već…
– Nu ga! Nisan te pita kolko si u Splitu nego oklen si… Vlaj si Isukrsta mi, vidin ti ja glavu… kockasta, prava vlaška.
- Eh, pa jesam… da, Vlaj sam…
– Zna san! Šta se sramiš bogareti? Zato nan i je vako šta niko više nije Vlaj… sve velka gospoda s kockastin glavan, hi, hi, hi! A oklen si točno? Jesi od ove il one strane?
– Od Drniša… točnije od… –
Od Bežigrada!? Hi, hi, hi… pa nako uteć… bez metka?
– Ali dida, to je bila zapovj…
– Ajde, ajde… zajebavan te, sve san čuja. Štas odma skočija ki pivac? Autobus je tek kretao s perona, a ja sam već zažalio zbog odluke da ne idem s automobilom. Ne zbog priče s izuzetno zanimljivim starcem, nego zato što me čeka pet sati izbjegavanja njegovih ručerdi koje su me već tri puta strišale po kosi, odnosno po području na mojoj glavi gdje je većini ljudi kosa.
– Kad smo kod pivca, oš čut jednu priču?
– Pa, mož…
– Evo vako ti je to bilo sinoć, oko moje. Prisiklo me dabogda ako nije. Ona moja mi krv na pamuk popila da iđen leć poza dnevnika, da kako ću se sutra dici u Zagreb čin dođen izvalit na otoman sa smrdljivin nogaman, da ovo da ono. I šta ću, aj reci pošteno… iša san leć ki kokoš da je ne slušan… a jebe se nju šta cilu noć sanjam kad rano zaspin i vrtin se i… jel i tebi tako?
– Nisam baš primije …
– I slušaj ti dalje, suzo moja, ki šta san i reka… odma san na oči, u boji, bistro ki Mandina čatrnja, Mande pokojnog Iviše… čuja si ima bit za nju… ma ki šta tebe vidin. Sanjan ti ja da iđen na put, al iz Dubrovnika, a ne iz Splita. Ma di iz Dubrovnika, zašto baš Dubrovnika, mislin ti se ja muko moja. Bija san tamo samo jenput u Jugoslaviji, đava je lipi odnija, prodava opanke Švabama šta mi i’ je baba Anđa, pokoj joj duši, radila. Al tako ti je… baš Dubrovnik. I ulazin ja u prugu, a auto velki, veći od ovog našeg dvaputa, i gledan one lipe nove Ostojićeve tablice. Divota!
– Ali dida, nisu ih uopće uveli, odust…
– Vidćeš ti dalje, čovik moj. Vozimo se mi, ja sija uz prozor do mora, a uvik ti sidin isprid zadnji’ vrata jer ako pijančina opizdi u nadvožnjak neće ga zgužvat dotle, a iman i vrata za uteć.
– Je, rekli ste to već dida…
– Nu ga! Evo sad si me spizdija… Ne prekidaj! Di san ono sta?
– Sidite do mora…
– Je oko moje… i tako gledan ja more, a ono čudno nekako, ružno ki Antišin vinograd hi, hi, hi, puno američanskih bušilice, đava in naftu odnija!
– Rekli su da ćemo izvoziti plin, ali su i od toga odusta…
– Oš mučat više, Isukrsta ti! Slušaj vako dalje… i iđemo mi, gledan ja bušilice, al nikako do Neuma. Uzvrtija se ja, oko moje, nisan osobnu ni vadija, skupa, đava je lipi odnija. Kakoš sad priko granice? I ja ti se ni pet ni šest proderen, “Lude iskrcaj ti mene, niman papire uzase!”. A on ti meni vrati, grlat ludonja neki, “Dida prošli smo Neum, ovo je bija koridor!”
– Dida ne pratite stvari… i od toga su odus…
– Čučeš ti mene dalje, oko moje… eto ti nas na autocestu. A ona ravna, široka. Mene duša boli šta je prodaše dušmani, kolko smo je čekali. A opet se mislin, triba nan ojra pa ko je jebe… prodali su vlakove i avijone pa nek su i nju monetirizali.
– Monetizirali. Ali nisu, od svega toga su o…
– Monetirizali… e, pa to san i reka suzo moja, al vidčeš ti… i, malo po malo, doša ti ja u Zagreb kod dice. Kad tamo sin mrko gleda, nevista plače. Šta van je dico? Jel ko bolestan? Kad ono, straj ti je sinko moju nevistu za posa’… da niki aut-spin-surs… jeben li ga!
– Spin-off, in house, outsourcing… je li to? Dida moj, nema straha, i od toga…
– Nu ga! Čučeš ti… sve ti ja to sanjan ki šta sad tebe vidin. Kad eto ti unuka iz škole, oko didovo šesti razred, plače ki kišna godina. Šta je? Dobija asa iz zdra’stvenog odgoja jer da nije tija nabit goldun na niku plastičnu čunu.
– Ali dida, i od toga su… ma pričajte dalje…
– Kad odjedanput, čovik moj, kukurikuuu, kuuukurikuuu! Pivac me probudija, a meni samo unuk na pameti. I suze njegove, oko didovo… Starac prvi put prestane govoriti i prazno pogleda ispred sebe. Šutio sam i ja. Nakon desetak minuta, bez riječi otvori poklopac plastičnog hladnjaka i pokaže mi očerupanog velikog pijevca, s nogama i glavom, kako se to na selu još uvijek radi ne poštujući EU uzance po kojima meso mora biti neprepoznatljivo. Kao da je, ako je neprepoznatljivo, manje za života mučeno u kavezu u kojem se ne može okrenuti, kao da je tada manje mrtvo, kao da tada nije ubijeno, zaklano. Nije to “humano meso” bilo slobodno “za mandata” raditi što god hoće, kao pijevac ovog starca, kljucnuti gdje i koga hoće, skočiti gdje i na koju koku hoće.
– Jutros. – progovori odjednom vrlo tiho starina – Neće meni, čovik moj, više ni pivac kukurikat!