Prošlog sam se tjedna našao s poznanicom koja je nedavno izgubila supruga. Zajedno su proveli 31 godinu, odgojili su troje djece i bili jako povezani. Neki ljudi samo žive zajedno, a zapravo su si stranci. No to se nikako ne odnosi na njih. Njih petero su bili obitelj, a njih dvoje zdravi i predani partneri. Naravno da su imali i neke krize, ali su se borili. Ne jedno protiv drugoga, nego jedno za drugo. Čak i kad su imali teške dane, bili su dovoljno zreli da se ne bore protiv partnera jer čak i ako jedan partner pobijedi u toj borbi, njihov odnos sigurno gubi. Mnogi parovi to zaborave, ali oni su znali. Ma… bili su obitelj!
I onda je on preminuo. Sve se dogodilo jako brzo, nije išla u detalje, samo je rekla da se razbolio i da je sve bilo gotovo u manje od dva mjeseca. Rekla je da se prvo osjećala kao da je netko kamionom prešao preko nje. Nije ni vidjela taj kamion, nije se stigla pripremiti, samo se osjetila pregaženo!
Danima se budila usred noći i nadala da je sve samo san. I svaki put kad je shvatila da je to ipak stvarnost, oblio ju je hladan znoj. U snovima se to nije dogodilo. U snovima je bila sretnija, dok je javu teško podnosila. Ona se htjela trgnuti iz jave. Bilo je dana kad je bila emotivno tupa i prazna, a bilo je i dana kada je prošla kroz 20 različitih emocija, od bijesa i ljutnje pa sve do prožimajuće tuge. Djeca su joj bila podrška, no s druge strane, i njima je trebala podrška koju im je često uspijevala pružiti. S vremenom su naučili dati si slobodu da tuguju, da budu ljuti, da zajedno plaču ako im tako dođe… Problem je bio i što nisu svi tugovali na isti način pa su na početku optuživali one druge da se krivo ponašaju ili da nemaju razumijevanja jedni za druge, no kasnije su shvatili da je mudro prihvatiti da svatko tuguje na svoj način. Svojim ritmom…
Više pročitajte
OVDJE!