Kad je, svojevremeno, grupa The Chicken Shack lansirala pesmu „I’d Rather Go Blind“, nitko nije mogao da pomisli da će se mnogo godina docnije oglasiti Vukadinović Đorđe, šef NSFM, sa nepresušnim hitom „I’d Rather Go Thirsty“. Za one koji ništa nisu razumeli, kratak sadržaj: glavni urednik Nove vlaške političke misli u „sitne sate“ luta Beogradom. Kad ožedni, a to mu se izgleda često dešava, izdajnička trgovačka klika nudi mu samo hrvatske vode. Srećom, on je služio JNA, pa zna kakvo je zlo „Jana“, a posebno „Jamnica“. Ostalo je klasika: hommage za Miroslava Miškovića, čuvara srpskih waters u obliku tečne vode. Probajte gutljaj teksta, golica se slatko .
Hrvatski špijuni u plastičnim bočicama: Jana 007 u sitnim satima na Terazijama
EROTIZAM HRVATSKIH VODA U SITNE BEOGRADSKE SATE: Godinama se u sitne sate vraćam sa posla preko Terazija, na kojima su svo to vreme – donedavno – stajala dva drvena kioska, po jedan sa svake strane, koji su radili celu noć i dugo bili jedina mesta u centru grada gde se, pogotovo u letnjem periodu, moglo kupiti neko hladno piće. „Šta imate od negaziranih voda“? „Janu“, odgovarala je ljubazna prodavačica, ili prodavac. „A od gaziranih? – „Jamnicu“. „Ništa drugo? – Ništa.“
ZAKUKULJENO, ZAMUMULJENO, DA SE SRBIN NE DOSETI: Da u neka davna vremena nisam služio vojsku u okolini Zagreba, možda mi onako žednom i umornom ta imena ne bi privukla pažnju i navela da bacim pogled na zakukuljenu etiketu iz koje se jedva moglo razaznati ono što sam slučajno znao, a o čemu većina srpskih potrošača nema pojma. Reč je, naravno, o mineralnoj vodi iz Hrvatske, meni znanoj kao „Jamnička kiselica“.
SVUDA POĐI, JAMNICI DOĐI: Više desetina puta sam proveravao i ponavljao taj eksperiment, uvek sa istim rezultatom. Obratite pažnju. Nije tu reč prosto o raznovrsnoj ponudi u okviru koje se, eto, pored ostalog, u bogatom asortimanu našla i pristojna „Jamnica“. Ne. To je godinama bila bukvalno jedina večernja „vodna“ ponuda u centru Beograda. A pri tome, ako ova zemlja još ičega ima, onda su to svakako raznovrsne i vrlo dobre miniralne vode, koje malo ili nimalo ne zaostaju iza izvikanih svetskih brendova poput „Evijana“ ili „San Pelegrina“.
LIŽIMO SRPSKI: E, sad. Pokušajte da zamislite da li je uopšte moguće zamisliti šta bi bilo sa kioskom koji bi na zagrebačkom trgu Bana Jelačića kupcima od voda nudio SAMO srpske proizvođače, na primer, „Knjaz Miloš“ , „Vrnjci“ ili „Karađorđa“? Ili kako bi završio pokušaj da se Hrvati navedu da kupuju i ližu srpske sladolede, a koje reklamiraju najpoznatiji hrvatski sportisti? (Obrnuto je, naravno, ok.)
RADIJE ĆU UMRETI ŽEDAN: Nije, razume se, problem u „Jani“, nego u odsustvu svake simetrije i ravnopravnog tretmana u ekonomskim odnosima. I nemojte mi samo reći – „utoliko gore po njih“, „nećemo mi valjda da se spuštamo na njihov nivo“, „kapital ne poznaje granice“ i slične fraze iz repertoara naših liberala, koji meni često upućuju sagovornici u debatama po – beogradskim, srpskim – TV studijima i tribinama. Jer izgleda da ih ipak poznaje, pogotovo kada su roba ili kapital iz Srbije. Izgleda da i tu, kao i nekim drugim oblastima, važi kako granice nisu bitne – samo ukoliko su srpske.
Otrov: Jamnica, srpska tamnica
NE DIRAJTE MIŠKOVIĆA, MIROSLAV JE SRBIN: Mogu da razumem svakog ljutitog, otpuštenog ili nezaposlenog radnika, dok grdi „gazde“, državu i kapitalizam. Činjenica je i da su naši poslovni ljudi, kao, uostalom, i politička, kulturna i akademska elita, umnogome anacionalni i često sa kompleksom inferiornosti u odnosu na kolege sa bližeg i daljeg zapada. Plus – čast retkim izuzecima – mahom ne previše zainteresovani za probleme države i muke „malog“ čoveka. Ali nikako mi ne ide u glavu kako je moguće da se u srpskoj javnosti i medijima mnogo više povlači i razvlači Miroslav Mišković, nego, na primer, Ivica Todorić, vlasnik Konzuma, Idee i, skupa sa još nekim drugim hrvatskim biznismenima, dobrog dela Srbije. Vojvodine naročito.
Hajde dušo, hajde Jano, Antonića da prodamo
MIŠKOVIĆU, VRATI SE, SVE TI OPRAŠTA NOPO: I kako to da je „Maksi“ bio stalna tema i bio „monopolista“ dok je bio Deltin i Miškovićev, a više nije tema i nije monopolista od kada je postao belgijski? Verujem da u „Privredniku“ ima svakojakih likova, ali ne verujem da je im je moralno-etička struktura mnogo drugačija nego što je među profesorima, novinarima, analitičarima, vladikama, i akademicima koje poznajem. Drugim rečima – ima ih raznih.
U BURŽOAZIJI JE SPAS: Dakle, mogu da razumem očajne i deklasirane lumpenproletere. Mogu da razumem odrođene liberalne kosmopolite, kao što mogu da razumem anarhiste – mada ih, ni jedne ni druge, ne podržavam. Ali svi ostali, a to je najveći broj vas koji ovo čitate, mora imati na umu sledeće. Nema ozbiljne nacionalne države bez nacionalne buržoazije. I to „nacionalne“ u suštinskom, a ne samo geografskom i etničkom smislu.