Nosin ja kavu u oti utorak, koji on posvećuje svojim hobijima, u atelje. (neš ti - atelje – čitaj garaža i sad nan auto pod vedrim nebom vedri). Pituraje Luiđi opet neki detalj sa razglednice, Pozdrav iz Zaostroga, godina '70. Unija se u to platno ka da je Biljana. Ulazin sa šalicon kave ka Ivanova mater, samo šta san ja bila u nekoj staroj pripijenoj kratkoj trenirci i majici. Diga je Luiđi pogled, odmirija me od glave do kolina ( do pete nije stiga, a ne znan ni dali je do kolina) i reče on meni:
»Oli si opet trudna?«
Ajme meni sa otim mojim Luiđijem, ima pristup ka slon u trgovini sa porculanom.
»Jesan, ako je Sveti duh pohodija ove kraje.«
Pa što ako žena u zrelin godinama ima malo poveći drob. Use, nase i podase. Use redovito, možda bokun i previše, ali to je zato jer je neravnoteža u tin trojin postavkam. Ni nase, ni podase još od zadnje trudnoće u četr'spetoj. Otkad san poslidnji put zatrudnila, ja se više ne pačan u ote stvari. A imala san sriću. Čovik me samo pogleda, a ja odma drob do zubi. Ondak van oni pusti doturi govoridu da je teško zatrudnit, da žene poslin 30 teško zatrudne, da je komplicirano, pa opasno, pa ovo, ono. Aha. Na papiru. Život van je nepredvidiv i piše svoje priče. Četrspet ka dvajst. Poslin prvog šoka, reka je meni oni dotur za ote stvari, šta mi je samo po godine prije reka: »Gospojo, vi ste u otin godinama.« (tija je reć da san stara i da san krenula u meno pauzu), reka: »Gospojo, a zatrudnit se može dok žena ima perijodu, i u pedesetoj nije kasno.« Ajme meni, majko mila.
I zato draga dico, ne činite to doma.
A ako mislite da će vas spasit svi oti pusti fajrvolsi, ako ste sriće ka ja nijedna zaštita ne pomaže. Pouka basne – ni brnistru neću više pogledat.
On meni da jesan li opet trudna?! Neću reć šta da mu sriću nosi. A on prdonja stari, … Lipo je neki dan rekla meni moja prija: »Pjaceta, vrime je za piletinu.«
Gledamo ti mi tako neki dan oni magazin na teveju i ona Tanja sa trbujon do zuba ima za partnera neko 'dite' šta još ide u školu. Ajme, blago jon se. Mlado meso. Oti su najboji, još su se spremni prilagođavat i učit i još se vesele životu i imaju planove, a ne ka ovi Luiđi. Gledamo mi tako tu reportažu (a neš ti reportaže na žutilo) i rečen ja: »I ja bi 'vako.«
»A šta će beno tebi mlado kad neš ni brnistru više pogledat.«
»Da šta će mi?! Za oči odmorit.« Ujutro se probudiš i pored sebe zagledaš lipo mlado tilo, a lipoteee. Ne triba činit one stvari, iako… Ne virujen da uz tako moš 'brnistru ne pogledat'. A trudnoća? Gori, doli. Lako ćemo. Ka šta bi rekli engleži – bin der, don det. Je, da je ota Tanja puno mlađa od mene, ali može se i u pedesetoj, tako je reka oni dotur.
Ma, i meni svašta na pameti. Tuj, tuj, tuj priko livog ramena.
Nisan trudna, no mi se malo ekvatorijalni opseg proširija. Evolviran u području droba. Bložemoj, i to je za jude. Iako san ja žena. I one se goje. Ali ne po Svetom duhu. Kad san ja bila mala, mene je oti Sveti duh puno brinija. Zašto je susida Feme zatrudnila, a nima čoika? Kako se oti Sveti duh ušulja i jel se može od njega obranit, da ne zatrudniš? Poslin su nam u školi neke stvari objasnili, ne direktno, nego onako u metaforama. Pivac skoči na koku i onda dođu pilići. Meni je to bilo jako smišno. Odvalila san se smijat usrid časa i nisan rekla učiteljici, šta san pomislila. Nacrtala san si kako tata skoči na mamu, a to mi je bilo smišno jer ljudi tako to ne čine. Onda san pomislila, a što ako ipak tako čine i smrtno sam se uozbiljila. Da ne bude zabune, lipo san pitala, kako to ide sa odraslima i za Novu dobila oni tom knjiga u boji sa plavon knjigom: 'Rode ne donose djecu'. Sve san proučila i naučila. Bilo je puno slika, sve mi je bilo jasno. Prihvatila san ta znanstvena događanja ali ipak… kako je to Marija mogla?! Čak i poslin, uvik bi mi rojila ta misao - a što ako je ipak moguće zatrudnit po Duhu svetom i što ako se to mene uvati?!
Nisan po Duhu svetom, već je bilo onako kako u knjigi piše. Ka pivac i kokica.
Dugo van ja nisan volila ist kokoši, pivce pogotovu, ni piletinu. Svi su se oduševljavali sa tukon ispod peke, a meni je bila skroz bezveze. Onda ne znan što se desilo. Valjda san ostarila i sama postala stara koka dobra za juhu, pivaca je na tržištu bilo sve manje, a piletina nedostupna. A i zatrudnila san ka prava tuka, samo šta nije bilo ispon peke. A dobro van je bit star, nisi više izbirljiv, sve jideš. Otkako ne ide podase ni nase, ide dobro use.
Ajme šta ja volin papit. Zimi ne, jer kad vidin ono bilo sranje mene proje voja za životon. Zimi preživljavan, hiberniran i na proliće se počnem budit, a na lito san budna i spremna. Ne znan zašto, ali kad dojen u Dalmaciju, otvori se sezam i ka prava – use, nase i podase. Ka šta san rekla – nase i podase nikako.
Oto 'nase', meni je to isto ka 'podase'. Znan ja da se 'nase' misli na robu ali meni to nije tako. Kad san sa otim problemom onako filozofski pristupila u Luiđijevom ateljeju kao u filozofskom kafeu (on je pija kavu, ja san filozofirala), on je riješio dilemu: »Muški podase, a ženske nase.« Onda san ja njemu rekla da je zaosta i da je muški šovnista jerbo ja ka ženska, ja bi i podase i nase, zato je meni oto isto. On je onda reka da me opet pukla brnistra i da se iden kulirat. Skulirana san ja, da ne rečem ohlađena, na sobnu temperaturu.
Ajme, oto moram ispričat. Jednom u jednom restoranu u Hercegovini, mi naručili crno vino. Donija šjor vino. Vino teplo, nemoš pit. »Šjor, jel znate kako se služi crno vino?«
»Naravno, na sobnu temperaturu«
»Pa?«
»Pa! Na sobnoj je temperaturi!«
Istina, vani je bilo 40 celzija i sobna temperatura je bila 30, a vino tome primjereno – rastopljeno.
Di smo ono stali?! E, hrana. Jesan rekla kako ja volin jist. Kad san ja krenila radit u Dalmaciju iz ote kontinentalne Jevrope, reka mi je otac: »Sa'š sve ugovore potrpisivat uz janjetinu.«
Onako 'švapski' san se tome protivila, jerbo neće se Švabe balkanizirat. Je, vraga. Na kontinentu su ti hladni arijci tako primjerenog ponašanja, a u Dalmaciji ka u Rimu, ka pravi Rimljani. Use. Prvu godinu san dobila 10 kili. Moj šef je ima već tad 160. Dobro je šta san se vratila u jotu ladnu Jevropu jerbo bi i ja uskoro došla do xxl.
Volin sve. Čak i prokulice pojiden iako mi nisu najdraže. Najvolin ribu, veliku, sa gradela. I paštu. Svu vrstu tjestenine. I polentu. Pašta iliti tjestenina može bit svaki dan, u ogrnomnim količinama. Kako san išla u školu uz talijansku granicu i moje su cimerice prvu godinu bile otlen, pa je studentska hrana najviše puta bila špageti sa šalšom iz raznoraznih ostataka. Pašta kako se po domaće reče svoj vrsti tjestenine se djeli na više posebnih vrsta – špageti, fuđi, makaroni, … I ne ide bilo koji umak uz bilo koju tjesteninu. O, ne. I to vam je istina. Umak se mora sliti sa pravom tjesteninom, to je onda pravi gušt. Ako si umak i tjestenina nisu odgovarajući, može se to pojist, ali to nije to. Istina, tjestenina, posebno špageti su hrana siromašnih. Zato je tako lipo kemijat – od onih plastičnih rebri šta jih najdeš u frižideru, napravit nešto ukusno. Ajme, šta smo sve stavljale u šalše. O svakojake zeleni do čak suhomesnatih proizvoda. I te san prve godine na vakultetu dobila koj kil viška.
To van judi moji nije debljanje, to van je kako bi moj šef, kad bi ga pitali kad će smršat, reka: »Jeste normalni, ja san u to investira. Ovdi van je za najmanje deset ijad marak škampi«
I onda će moj Lujo meni, jesan li trudna, a ja san samo dobro investirala. Sad bi i logički zaključak bija da san zbog toga – dobra investicija.