Da bi mu bilo lakše veliki glumac je sklopio “dogovor” sa svojim kućnim ljubimcem, kako će zajedno pobjediti bolest!
“Nakon što sam dobio dijagnozu lječio sam se onako kako je trebalo, prvo sam bio na operaciji, potom na hemoterapiji, posle koje mi je prepisano šest seansi lečenja, što je još uvijek nova metoda, opasna kod ljudi koji, kao ja, imaju slabe krvne sudove. Tih seansi može da se primi samo šest. Prihvatio sam i to. Odlazio sam u bolnicu gde sam posle svake terapije ostajao nekoliko dana, a zatim se do naredne odmarao u svom domu. Kada sam se vratio kući posle početka poslednje terapije, mom krevetu je prišao naš jedanaestogodišnji ljubimac, pudla Nidža.”
“Na moj poziv se popeo na krevet. Pažljivo je legao preko mene, samo gornjim dijelom tijela, i ja sam ga prigrlio. Desnom rukom uzeo sam njegovu desnu šapu i stavio je na mesto koje je bilo oboleleo i rekao mu: “Ti ćeš to svojom energijom da lječiš, nas dvojica ima da ovoj bolesti… da ne kažem na srpskom šta da uradimo. Ima da je sredimo”. Taj naš obred smo ponavljali i narednih dana.”
“Posle treće sam otišao na kontrolu. Rezultati su pokazali da je sve u redu i da se bolest povukla. Ljekari su bili malo u neverici i za svaki slučaj su me poslali na pet skener, koji je takođe potvrdio da je sve dobro, a isto je ustanovljeno i na magnetnoj rezonanci. Iz bolnice sam posle te kontrole otišao srećan i zahvalan ljekarima koji su brinuli o meni od početka, a kada sam došao kući, zahvalio sam se i mom Nidži na njegovoj energiji koja me je takođe lječila. Odmah s vrata sam mu rekao: “Bravo majstore”. Preostale tri seanse nisam primio, jer nije bilo potrebe.”
“Kupili smo ga preko oglasa. Bilo je to prije skoro jedanaest godina. Vlasnica legla u početku nije bila oduševljena što pas ide kod nas i jedva nam ga je dala. Mislila je da su glumci neodgovorni i da ja neću dovoljno brinuti o njemu, ali, evo, svih ovih godina ja ga ujutro u devet šetam, a često i uveče. Prije nego sam otišao u penziju, svaki put kada bi mi se predstava ranije završila, žurio sam kući da ga izvedem napolje. Čak ni prvog dana nove godine nisam propuštao da ustanem na vrijeme i prošetam Nidžu. Imali smo peh da smo ga dobili bolesnog, ali odmah smo reagovali i odveli ga kod veterinara Dragana Vesića, koji mu je spasao život i svih ovih godina brine o njemu. Čim je pas stigao u našu kuću, supruga mu je dala ime Nidža.”
“On već ima svoje uhodane navike i cijeli kraj ga zna. Voli da sedi na terasi, koja je zastakljena, ali tako da može da gleda na ulicu i prolaznike. Po njegovom lavežu tačno znamo šta se dešava napolju. Mnogo se uznemiri kada vidi nekoga da prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Isto kao i kada primeti nekoga na skejtu ili rolerima. Skejt mu baš nije jasan, jer čovjek stoji, a kreće se. Ne prija mu zvuk spuštanja zaštitnih rešetki na okolnim lokalima, pa vlasnici ponekad sačekaju da Nidža prođe da ih spuste. Ne voli ni svog veterinara, mada mu je spasao život. Neki dan ga je, kada je već odlazio od nas, uhvatio za nogu i onda pobegao pod krevet. Noću uživa da se šeta po kući i gleda kod koga će da se smesti. Sada smo tu supruga Dubravka, mlađa kćerka Mina i ja, a sin Nikola živi u Italiji. Moja starija kćerka iz prethodnog braka, Senka, takođe ima psa, isto pudlu. Dubravka je nedavno bila nekoliko dana u Soko Banji i kada se vratila, Nidža nije mogao da se smiri od sreće. Pozdravljala se s njim i mazila ga i tek nakon nekog vremena pogledala je u Minu i mene i rekla: “A i vi ste tu”. Svi ga mnogo volimo.”
Izvor: novi.ba